Dim: počelo je jednom šalom
Ja sam iz Ukrajne; Ukrajinka, ili Ruskinja, nisam sigurna. Analiza porodi-čnog stabla bi verovatno potvrdila obe mogućnosti. Do nedavno, etnička pripadnost u mom gradu nije bila uobičajena tema razgovora, a ni krite-rijum ličnog identiteta; za mene nije ni danas, a sigurna sam da neće biti ni u budućnosti. Oslanjam se na lične resurse, među kojima mi je najvažniji moj fizički izgled.
Gde god se pojavim, privlačim poglede. Svako mi se obraća ljubazno i sa osmehom; muškarci, svih generacija, pogotovo. U želji da osvoje moju pa-žnju i poverenje, prilaze mi, i manje ili više diskretno nude mnogo toga. Odbijam ih. Fizička lepota, koju oni žele, za mene je nešto uzvišeno i dra-goceno. Čuvam je. Poveriću vam se: maštam o karijeri foto modela. Želim da budem zvezda poput legendarne Naomi, Sindi, Linde... Da li bi tako ne-što moglo da se ostvari? Da li će me poznate modne agencije u nekom trenutku primetiti?
U međuvremenu, fokusiram se na svoje obrazovanje: učenje stranih jezika ispunjava veći deo mog slobodnog vremena, a strastan sam ljubitelj knji-ževnosti. Karijera foto modela bi mi omogućila ono što želim: putovanja, priliku da materijalno pomognem roditeljima i novac za dalje školovanje.
Pre nekog vremena sam sanjala čudan san koji mi je ostao urezan u pa-mćenje. Iako retko izlazim, u tom snu sam u elitnom noćnom klubu, sama. Primećujem da me nekoliko starijih muškaraca, koji sede u obližnjem sepa-reu neprekidno posmatra. Izgledaju galantno, verovatno su i vrlo uticajni. Odlučujem da se malo našalim: prilazim najstarijem među njima, ekstrava-gantno odevenom gospodinu, i oduzimam mu lulu koju je pušio. Ne rukom, već nožnim prstima. Nakon što i sama povlačim dim, primećujem da moja noga više nije deo mog tela. Posmatrajući je nekako sa visine, instinktivno pružam ruku ka njoj; međutim, svoju ruku ne osećam – pretvorila se u dim. Svi oko mene počinju da se smeju, a mene obuzima panika. Beličasti dim iz lule pretvara se u guste, crne oblake koji gutaju ceo prostor. Zavladali su tišina i mrak.
.jpg)
Vatra
Vatra je svuda oko nas. Na ulicama gradova, kako u bogatim tako i u siro-mašnim zemljama, u znak protesta se pale automobili, kontejneri, zgrade, pa i sami ljudi. Ratovi ne prestaju; eksplozije se i ne broje. Gori i priroda. Nad Mediteranom se tokom leta redovno nadvijaju oblaci gustog dima, a u nekim drugim delovima sveta vatrene stihije gutaju šume površine poje-dinih država. Vatra je i u javnom govoru, u politici, u mislima i srcima ljudi. O sprečavanju požara se retko govori. Na njihovom rasplamsavanju se, očigledno, radi. I klima, kažu, postaje sve toplija.
Čekanje
Sledeća razmišljanja Ive Andrića ostavila su snažan utisak na mene. Iako Andrić piše o istorijskim i političkim sudbinama naroda, analogija sa živo-tnim prilikama pojedinaca u sadašnjem vremenu, očigledna je.
I tako, prihvativši prećutno uslove života koje vam vaš neprijatelj postavlja, živite kako on hoće; upravo, i ne živite nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa svim onim što ste očekivali, ne pretvori u str-pljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.
Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija. Uvenućete i nestati kao što su uvenuli i nestali toliki preci i narodi u Osmanskom Carstvu, pre vas na isti ili sličan način.
Nisu ni primetili da su sa puta istinskog života neosetno prebačeni na mrtvi kolosjek čekanja bez kraja i cilja. Ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje.
Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim, to zna-či učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana če-kanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane(!) – nikad ni doveka.
Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu toga čeka-nja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi dobiju i bez najmanjeg čekanja sve što žele i čemu se nadaju.
Devojčica sa lulom
„Ne, ovakvim slikama se ne privlači pažnja. Previše očekuješ; neko ko br-zo pregleda fotografije na mobilnom telefonu bi najpre trebalo da duže za-drži pažnju baš na tvojoj; zatim da je posmatra, pa nakon toga dešifruje skrivene poruke tako što bi u mislima povezao ideje koje u stvarnom svetu nisu bliske“, objasnila mi je Marina, šarmantna devojka, u slobodno vreme zvezda Instagrama sa stotinama hiljada pratilaca.
Možda je u pravu. Tanane figure, krupnih zelenih očiju i sa osmehom koji osvaja, nepušač, bila je model za devojčicu sa lulom – centralnu figuru na istoimenoj slici koju sam upravo završio i koju smo komentarisali. Inspiri-sana čuvenim Pikasovim Dečakom s lulom, bila je zamišljena kao njegov ženski kontrapunkt.
„Meni ovo izgleda“, nastavila je Marina, „kao slika sveta ogrezlog u ravno-dušnosti. Najpre je prisutna ravnodušnost posmatrača naslikane scene. Ona, koja želi našu pažnju, može i da dubi na glavi; naš pogled će spo-ntano preći na likove u pozadini koji je ne žele i očekivano, ne zadržavaju. S druge strane, međusobni odnos likova, ili grupa unutar slike odiše neza-interesovanošću za bilo šta izvan njih samih ili njihove trenutne preoku-pacije. Svako je fokusiran isključivo na sebe i svoje trenutne namere.“
Posmatrač
Godina je 2020. Tokom svima poznatog, skorašnjeg vanrednog stanja bili smo svedoci promena u načinu života, ograničavanja slobode kretanja i takozvane nove normalnosti. Moglo se ipak primetiti da novu normalnost ne proživljavaju svi. Pojedinci privilegovani materijalnim bogatstvom, dru-štvenim statusom, atraktivnim fizičkim izgledom i mladošću (često i svime ovim istovremeno) poručili su nam posredstvom društvenih mreža i popu-larnih masovnih medija da je život lep; dato vreme treba iskoristiti za slu-šanje muzike, gledanje filmova, čitanje romana i sva lična zadovoljstva za koja do skoro nismo imali vremena.
Vanredno stanje je dodatno istaklo kontraste unutar društvene hijerarhije, a zatvaranje i upućenost na ekrane kompjutera, mobilnih telefona i tele-vizora učinilo ih je vidljivijim. Mnogi su ostali zatvoreni u skučenim stano-vima sivih gradskih kvartova. Neke je vanredno stanje zateklo u luksuznim vilama okruženim idiličnim predelima. Mnogi su usled gubitka posla strahovali za svoju, i budućnost svoje porodice. Neki drugi su bili pre-okupirani planovima za letovanje koje će se realizovati ubrzo nakon ubla-žavanja vanrednih mera.
Romantični, sentimentalni i pre svega estetski idealizovani prizori preplavili su popularne društvene mreže. Posmatrajući ih svakodnevno, zagledani u ekrane, možemo se zapitati da li se pravi život događa negde daleko, van našeg domašaja, i da li ovaj naš ima dovoljno smisla. Posmatrajući živote drugih, postepeno gubimo svoj. Da li je to možda skrivena svrha svepri-sutnih zavodljivih slika?
Ljubomorna žena
Gospodin A je šarmantni, harizmatični muškarac u svojim šezdesetim; uspešan biznismen i brižan porodični čovek, koji sa lakoćom postiže zadi-vljujuće rezultate u svakom poslu kojeg se prihvati. Madam B je njegova supruga. Nešto mlađa, pa su godine starosti verovatno njen jedini za-ostatak na njihovom zajedničkom životnom putu. Vlasnica je sopstvenog biznisa, a u svakom trenutku pouzdan oslonac mužu i već odrasloj kćerci i sinu. Madam C je četrdesetogodišnja službenica u opštinskoj administra-ciji. Uvek nasmejana i ljubazna, predana poslu i privržena svojoj porodici: mužu, deci i roditeljima. Od nedavno, ona je i nova ljubav gospodina A.
Novopečeni ljubavnici se nisu krili; zajedno su se pojavljivali na javnim do-gađajima i izlazili u duštvu prijatelja. Madam B je, jedne večeri, saznala da su njen suprug i Madam C rezervisali sto u obližnjem restoranu. Stigla je na vreme; zaljubljeni par je upravo započeo večeru. Prišla je njihovom stolu i zajedljivim opaskama započela svađu sa Madam C. Protivnica je pružila čvrst otpor. Svađa se razbuktala i na zaprepašćenje prisutnih prerasla u tuču. Jedina osoba koja je uživala u ovoj sceni bio je gospodin A. Svađa dve žene ga je neizmerno zabavljala, a njihov fizički obračun zasmejavao do suza.
Od tada, gospodin A i madam C se više nisu pojavljivali zajedno u javnosti. Madam B je bila ponosna na svog supruga. „Ko ne voli druge žene, ne voli ni svoju!“, rekla je jednom prilikom svojim okupljenim prijateljicama.
